Trka u civilizaciji

I civilizacija nije vezana za posedovanje materijalnih ili tehnoloških naprava. Reč je o tome da je neko čovek u najosnovnijem značenju tog pojma/Ibrahim KALIN

Trka u civilizaciji

Poslednja velika rasprava o civilizaciji podstaknuta je pre više od dve decenije Samuel Huntingtonova knjigom "Sukob civilizacija i ponovna procena svetskog poretka". Bez obzira na Huntingtonove namere, ta je rasprava upotrebljena za opravdanje novih imperijalističkih nacrta nakon završetka razdoblja Hladnog rata. Takođe je potkopalo mogućnost bilo kakve smislene rasprave o konceptima civilizacije. Svi trebamo biti oprezni s obzirom na prilično sumnjivu istoriju pojma, ali to ne znači da zbog pojedinih krivaca treba i dobar nastaradati.

Evropski imperijalizam 19. veka neprilično je koristio reč civilizaciju kako bi uspostavio hijerarhiju kultura i društava i opravdao svoju politiku okupacije i eksploatacije. Civilizirajuća misija predstavljena je kao proces koji je na vlastite interese prisiljen ne-Evropljanima s humanističkim i moralističkim nagoveštajem samopožiljavanja. Ipak, stvarnost je da evropske imperijalističke avanture nisu donele kulturu, zakon, red ili civilizaciju u Aziju ili Afriku. Umesto toga, stvorili su duboke pukotine između evropskih i ne-evropskih naroda. Od Karl Marxa i Rudyarda Kiplinga do John Stuart Mill i Thomas Macaulay, brojni evropski intelektualci propovedali su blagoslove zapadnih intervencija u takozvanim despotskim azijskim društvima.  Istina je, međutim, da nema ničega civiliziranog, humanog ili virtuoznog o kolonijalizmu i imperijalizmu.

Jesu li se kulturni parametri promenili mnogo od 19. kako bi se osiguralo pravilno korištenje pojma civilizacije? Zavisi od toga kako neko na to posmatra. Postoje značajne promene u našim željama da se prevladaju kulturne i civilizacijske hijerarhije u interesu zajedničkog čovečanstva. Uspon diskursa pluralizma, multikulturalizma i suživota je hvale vredan i možda zaslužuje daljnju artikulaciju. Ipak, ostavština kolonijalizma još uvek je vrlo vitalna u 21. veku s novim pojmovima i matricama dominacije, hegemonije i tvrdnji o superiornosti.

Zbog toga je debata o civilizaciji neizvesna. Bez obzira na to koliko pokušavamo spasiti koncept od svojih imperijalističkih manipulatora, istorija nas i dalje progoni u Africi, velikom delu Bliskog istoka, Aziji i drugde. To nije samo istorija koja nas vraća da nas uhapsi, nego su nepravedne i bezobzirne stvarnosti trenutnog svetskog poretka koji nas teraju da sumnjamo u obećanja  Novog hrabrog sveta.

Konceptualno govoreći, postoji još jedan element, koji dovodi raspravu o civilizaciji. Postmodernistički napad na bilo koju veliku pripovest imao je svoj danak na svim važnijim konceptima i idejama koje su korištene za osmišljavanje putanja čovečanstva na Zemlji. Na osetljivost postmodernističkih i svih anti-realističnih krugova, civilizacija je prevelika i amorfna da bi bila od koristi za naše razumevanje kulture, društva, istorije ili pojedinca. Previše se generalizira i kao rezultat toga propuštaju se važni detalji i nijanse. Doba velikih pripovesti je gotov, trebali bismo ukloniti takve uzvišene izraze kao civilizaciju.

I kako bi postmodernisti to vojeli, priča se ovde ne završava,. Velika je ironija da je postmodernizam postao velika priča, zamračujući, a ne razjašnjavajući naše shvatanje sveta u kojem živimo. Njegovi analitički doprinosi često su zamagljeni svojim antirealističkim i čak nihilističkim tendencijama. Nadalje, stvarnost koju živimo svakodnevno pokazuje da je delovanje velikih projekata i međunarodnih finansiranja i dalje aktuelno. Samo zato što mislimo u manjim jedinicama ne čini svit čistijim, pravednijim i manje opasnim mestom. Ratovi, okupacije, oružane utrke, oružje za masovno uništenje, širenje konzumerizma i zabavne aktivnosti dalje su neumorni i dragoceni predmet Novog hrabrog sveta, tj. racionalna, nezavisna i slobodna osoba je skrivena pod svim tim. To su vrlo moderne činjenice 19. i 20. veka koje se doista nisu menjale. Postmodernističko razmišljanje ne čini da svet prevaziđe slabost modernizma.

Biće potrebni ozbiljni napori da se spasi civilizacija od pretnji i manipulatora. Ali se mora početi odnekud. Zašto? Jer ono što čini koncept smislenim i relevantnim ostaje važno za našu sadašnjost i budućnost. Možda je dobra polazna tačka izvući pouku iz zbunjene istorije koncepta i izbeći pogreške prošlosti. Ne bismo trebali sublimirati civilizaciju kako bi to postalo nešto vredno pažnje. Niti bi je trebali koristiti za političke svrhe.

Na prilično jednostavan i skroman način možemo zamisliti civilizaciju kao zbroj svih percepcija, stavova i delovanja koje se smatraju civiliziranim. Budući da je civilizovan, vezan je za življenje dobrog života, kako ga je Aristotel nazvao, i izgradnju virtuoznog grada, kako to kaže al-Farabi. To je način racionalnosti, virtuoznosti, merenja i poštovanja. Želimo se družiti s drugima kako bismo se mogli obogatiti svojim doprinosom, a ne da ih pokušavamo dominirati ili iskoristiti. To je da vidimo sebe kao deo veće stvarnosti - stvarnosti u kojoj nismo majstori, već čuvari i sluge. To je moralna i estetska osetljivost koja daje sve što mu pripada i održava ravnotežu.

Ovih nekoliko jednostavnih definicija može nam pomoći da vidimo ko je i ko nije civilizovan i ko može tvrditi da ima civilizaciju. Može imati najveću ekonomiju, najjače vojske i najveće gradove na svetu, ali to ga ne čini civilizovanim. Velika industrijska društva nisu stranci delima varbarizma. Jednostavan seljak u Africi ili Aziji može imati najlepše odlike kvaliteta s njihovim ljudskim i brižljivim stavovima prema prirodi, životinjama i drugim ljudima. Nedostatak ekonomske moći i tehničke opreme ne čini manje civilizovanim. Materijalna sposobnost može se lako okrenuti varbarizmu, kao što smo videli s dva svetska rata, Holokaustom, genocidom u Bosni, klimatskim promenama i drugim katastrofama modernog doba.

Hvalisanje nad našim materijalnim zapovedništvom nad prirodom nas više odvaja od pojma civilizacije. Mislim da ne možemo tvrditi da smo civilizovani bilo kojim rasporedom mašte kad milioni ljudi umiru, umiru od gladi, prisiljeni migrirati, postati izbeglice i patiti od bednog siromaštva. Civilizacija počinje jednostavnim i temeljnim faktorima, poštovanjem i ljubavlju. Ako nemate takve osobine, nije bitno hoćete li živeti na tornju na Manhattanu ili u kolibi.

Ukratko, ne možemo tvrditi da smo civilizovani ako civilzaciju ne posedujemo iz prošlosti, ako se zaista nismo civilizovali. I civilizacija nije vezana za posedovanje materijalnih ili tehnoloških naprava. Reč je o tome da je neko čovek u najosnovnijem značenju tog pojma.



Povezane vesti